Поводом 5. новембра који је Генерална скупштина УН-а 2015. године одредила за Свјетски дан подизања свијести о цунамију, доносимо податке о најсмртоноснијем цунамију.

Цунами су ријетки догађаји, али могу бити веома смртоносни. У протеклих 100 година, 58 цунамија однијело је више од 260.000 живота (или у просјеку 4.600 по катастрофи), надмашујући тако било коју другу природну катастрофу (хазард).

Највећи број смртних случајева у том периоду забиљежен је у цунамију у Индијском океану у децембру 2004. године.

Цунами у Индијском океану 2004. године, који је погодио обале неколико земаља јужне и југоисточне Азије, узроковао је за велике људске губитке и огромна разарања.

26. децембра 2004. године у 7:59h по локалном времену подморски земљотрес јачине 9,1 погодио је обалу индонежанског острва Суматра. Земљотрес се догодио дуж линије расједа између индијске тектонске плоче и бурманске микроплоче (дио аустралијске плоче). Земљотрес је преломио 900 миља (око 1.450 km) дугачак дио расједа на мјесту сусрета индијске и аустралијске тектонске плоче. Био је то снажан земљотрес који се догодио тамо гдје се тешка океанска плоча подвлачи испод лакше континенталне плоче. Процјењује се да је суматранско-андамански земљотрес ослободио енергију еквивалентну 23.000 атомских бомби бачених на Хирошиму.

Снажни подморски земљотрес који је погодио обалу острва Суматра у Индонезији, покренуо је цунами у Индијском океану, познат и као Божићни цунами или Boxing Day tsunami, у недјељу ујутро, 26. децембра 2004. године.

Земљотрес је изазвао нагло подизање дна океана за чак 40 m, што је изазвало огромни цунами. Први високи таласи цунамија стигли су до Банда Аћеа, града са око 300.000 становника, у року од 15 или 20 минута након земљотреса. У року од 20 минута од земљотреса, први од неколико таласа висине 100 стопа (око 30 m) погодио је обалу Банда Аћеа, усмртивши више од 100.000 људи и претворивши град у рушевине. Таласи цунамија кретали су се преко Индијског океана брзином од 500 миља на сат (око 805 km/h). Индонежански званичници процијенили су да је само у Индонезији број жртава премашио 200.000, посебно у провинцији Аће на сјеверној Суматри.

Таласи цунамија даље су се преносили преко обала Тајланда, Индије и Шри Ланке, усмртивши још на десетине хиљада људи. На десетине хиљада људи је страдало или нестало на Шри Ланки и у Индији, а велики број њих са територија индијских Андаманских и Никобарских острва. Низијска острвска држава Малдиви пријавила је више од стотину жртава и огромну економску штету. Страдало или нестало је и  неколико хиљада страних туриста. Осам сати касније и 5.000 миља (око 8.050 km) од азијског епицентра, цунами је однио жртве на обали јужне Африке. Укупно је страдало скоро 230.000 људи, што га чини једном од најсмртоноснијих катастрофа у модерној историји.

Укупни материјални губици од цунамија процијењени су на 10 милиона долара.

 

Само три седмице након тог догађаја међународна заједница (представници 168 земаља) окупила се у Кобеу, у јапанској регији Хиого. Владе су усвојиле десетогодишњи Хиого оквир за акцију, први свеобухватни глобални споразум о смањењу ризика од катастрофе. Такође, успостављен је систем за упозоравање и ублажавање цунамија у Индијском океану, који данас чини мноштво сеизмографских станица и станица за надзор нивоа мора, а који дистрибуира упозорења националним информативним центрима о цунамију.

До 2030. године, процјењује се да ће 50 % свјетске популације живјети у приобалним областима изложеним поплавама, олујама и цунамију. Улагање у инфраструктуру отпорну на цунамије, системе раног упозоравања и образовање пресудно је за спашавање људских живота и заштиту њихове имовине од ризика од цунамија у будућности.

Извор: United Nations, Britannica, Worldvision